Godina u kojoj je Novak Ðoković mogao i više i bolje

„Da, to mi je cilj. Šalim se… U stvari, ne šalim se“, rekao je nakon trijumfa u Dubaiju o „savršenoj godini“.

Pola godine od poslednjeg takmičarskog poena, Novak se, zajedno sa određenim brojem kolega vratio u Sinsinatiju i odmah ga osvojio. Savršena sezona je sada postala realnija opcija, posebno zbog odlaganja Olimpijskih igara za sledeće leto i očekivalo se da krunu potvrdi u poslednjih nekoliko meseci, u koje su „zgurani“ svi preostali najveći turniri.

U međuvremenu je svetski „broj 1“ organizovao regionalnu turneju Adrija tur na kojoj su učestvovali najbolji teniseri današnjice, ali koja će ostati upamćena po širenju koronavirusa. Gradske i državne vlasti su u tom periodu dozvolile povratak publike na tribine, učesnici takmičenja nisu se pridržavali svih mera, pa ih je skupo koštalo druženje i partijanje u prestoničkim klubovima.

Grigor Dimitrov prvi se zarazio, spekulisalo se i da je krio simptome tokom turnira u Beogradu, posle čega je obustavljen onaj u Zadru, a kasnije i čitava turneja. Pozitivni su bili i Đoković, njegov kondicioni trener Marko Paniki, Borna Ćorić…

Tada najveći favorit za sportistu godine, nesvesno i poprilično nespretno, načeo je svoj imidž i samo dao povod onima koji su jedva čekali razlog za napad, a znamo da ih ima. Kako kada fini porculan udarcem okrnjite po ivici, pojavila se sitna pukotina u samopouzdanju i vremenom se samo produbljivala.

Veliki talas pozitivizma, odličnih rezultata i forme srušio se dolaskom u Njujork i čuvenom diskvalifikacijom u četvrtom kolu Ju-Es opena. Đoković je stigao u „veliku jabuku“ sa 23-0 i nivoom tenisa kao retko kad u karijeri.

Znam da sam sa nekim kolegama komentarisao da u tom periodu nije postojao protivnik koji bi mogao da ga izazove, osim sebe samog. Sve u njegovoj igri je funkcionisalo, čak i Rafaela Nadala nije bilo na turniru, pa je bio „već viđen“ na pobedničkom postolju sa peharom. Da se to desilo, sada bih možda pisao o neverovatnom podvigu i ostvarenju sulude pretpostavke iz marta meseca.

Potpuna prekretnica sezona desila se u finišu prvog seta protiv Pabla Karenja Buste – propuštene set lopte (prisetite se onog milimetarskog čelendža), pad i povreda ramena, pretrpljen brejk i trenutak koji je pokrenuo lavinu negativnih događaja.

Nakon što je izgubio servis za 6:5, Đoković je poslao lopticu ka tribini iza sebe, ali je od čitavog stadiona, podsetiću vas – bio je prazan, pogodio linijskog sudiju u glavu. Gospođa se istog trenutka sručila na zemlju i, svima kojima je ponovljeni snimak pokazao šta se tačno dogodilo, jasno je bilo da je turnir za Srbina završen.

„Novakov um nije mogao da prihvati tako nešto. Pričamo o najboljem teniseru sveta koji je imao neku vrstu sloma na Ju-Es openu“, reči su Miše Južnog.

Postao je tek treći igrač u Open eri, četvrti na grend slemu, a peti u istoriji koji je diskvalifikovan. Poražen je, a da nije doživeo poraz i tada je krenuo lagani pad.

Koliko god da je već na sledećem osvojio titulu u Rimu, konstantno ponavljao da je prihvatio ono što mu se desilo i nastavio dalje, spomenuta pukotina se polako širila. To je bilo jasno na Rolan Garosu – takmičenje u Parizu pomereno je za početak oktobra i trebalo je da uslovi najviše odgovaraju našem reprezentativcu.

U odnosu na glavnog konkurenta Nadala jesu, ali Đoković ne voli previše da igra kada je hladno, kao što je bilo u Francuskoj u tom periodu, pa se mučio iz meča u meč. Uspeo je da stigne do finala i, iako je za bilo koga drugog to izuzetan rezultat, neuspeh u borbi za trofej značio je i generalno neuspešan turnir.

Ne samo zbog poraza, već i zbog načina na koji je pretrpljen – Đoković kao da se nije pojavio na finalu sa Nadalom, prvom u kojem su obojica mogli da kažu da su na vrhuncu, što je rezultiralo gubitkom prva dva seta sa samo jednim osvojenim gemom.

„Bik sa Majorke“ je 13. put pokorio omiljeni mu grend slem, izjednačio se sa Rodžerom Federerom i Novaku možda oteo GOAT titulu.

Zabrinjavajuće je i kako je završio nastup u Beču, gde se vratio posle punih 13 godina, a ispao u četvrtfinalu od Lorenca Sonega. Nije samo kiks protiv Italijana problem, već i malodušnost, opravdanje i ponašanje srpskog tenisera pošto je matematički obezbedio da će 2021. dočekati na čelu ATP rang-liste.

Malo bolje je bilo u Londonu, ali dva poraza od Dominika Tima i kraj u polufinalu znače da post na Završnom turniru traje punih pet godina.

Težak poraz od Nadala u finalu Rolan Garosa

Đoković je 2020. završio sa 41 pobedom i 5 poraza, četiri osvojene titule, jednim grend slemom, jednim izgubljenim finalom i zaradom od 6,4 miliona dolara.

Rekordni, šesti put je „broj 1“ na kraju sezone, čime se izjednačio sa legendarnim Pitom Samprasom, a i rekord po broju sedmica na prvom mestu čeka iza ugla. Učinak kojim se niko na svetu ne bi postideo. Ne treba ni Novak, ali je jasno da je mogao više, da ne kažem i mnogo više.

Morao je, s obzirom na to kakve su bile okolnosti, godinu da završi najmanje sa dva osvojena GS trofeja i možda on bude taj koji će prekinuti Rafinu dominaciju na Rolan Garosu.

Novak je toliko podigao lestvicu očekivanja jer je više puta dokazao da u kontinuitetu može da bude za klasu bolji od ostalih, pa i nije neobično da se to od njega stalno traži. Potpisnik ovih nekoliko redova i dalje veruje da je, kada su obojica na vrhuncu forme, on bolji igrač na šljaci od Nadala, ali to za sada nije pokazao.

I, kao kada je sumirana prethodna sezona, sličan osećaj je i sada, pomalo paradoksalan – Đoković je imao odličnu godinu u kojoj je mogao i morao mnogo bolje.

Pročitajte i ovo:

Ostavite komentar